14
Jul
10

BILO JE NEZABORAVNO – NE PONOVILO SE!

Trajalo je kratko ! Svi su rekli da sam se brzo vratila kuci.

Bilo je komplikovano! Rekli su mi da dobro izgledam.

Nije bolelo! Kazu da tako treba.

Nista mi drugo nije preostalo nego da svoju zahvalnost izrazim onako kako jedino umem – stiskom ruke, osmehom i gomiom svetlucavih staklenih perlica.

12
Jun
10

SAMO TI DODJI – CEKAM TE!

Sigurno dolazim!

Cekam TE  iza otskrinutih vrata spemna da uskocim u krevet i pokrijem se cebetom preko glave . To je oprobana taktika i jos nikada nije omanula. Spavacu ili cu oci drzati na silu zatvorene.

Bicu nevidljiva i neces me pronaci.  Mislices da nisam ni dosla i nastavices dalje da trazis kao da me nema.  Bicu `prvak sveta u sakrivanju` i pobedicu u ovoj igri `zmurke`.

Igracu je sa TOBOM `vezanih ociju`.

I da znas, vec vodim  3 : 0 ! Tri godine i cetiri meseca `u moju korist`!!!

U stvari, vec sam TE pobedila – eto TI!

Nemoj ni da mislis  da ces  me drzati za ruku svojom hladnom rukom  dok budem spavala.

Da me nisi ni pipnula!Cuvace me najlepsi snovi koje cu sanjati TEBI u inat.

Imam bezbroj snova o mom ANDJELU i  mom SUNCU!

Pevacu u sebi pesmu `moje Sunce i moj san i moje jutro sto radja dan` i neces mi moci N I S T A !

Secacu se stiska ruke u jednom dzepu koji nikad nije izbledeo i  daje mi  snagu i veru da sutra uvek dolazi.

Stisnucu ocne kapke iz sve snage i zamislicu  da  lezim na sljunku dok mi tabane  zapljuskuju morski talasi. Branice me deciji zagor i brizni pogledi mojih roditelja koji mi masu iz daljine.

Sanjacu klupu pod lozom u hladovini koja samo na mene ceka. I ako vec negde treba da TE sacekam i da me pronadjes – TU CES ME PRONACI!

GLEDACEMO SE OCI U OCI  –  SAMO  TI DODJI , CEKAM TE!

18
May
10

RED ZA CEKANJE U MALOM DUCANU

Volim moj Mali ducan. Blizu je moje kuce i nije daleko ako  krenem na vreme i ako mi se `ide u ducan`…

Napisem na papiric sta sve treba da kupim iako mi je posle neprijatno da ga izvadim iz dzepa i da procitam to sta sam napisala. Obujem patike za setanje i cekanje u redu ….i krenem.

Kazem – blizu je, nije daleko!

Mali ducan posecuju sve moje komsije……dobro jutrooo, komsinice – d o b a r  d a n !!!  ( Tek je jedanaest  sati, pa sta – volim da spavam!)

Stajem u red i razgledam okolo . Pokusavam da se setim sta sam napisala na papiric i bezuspesno ga trazim po dzepovima….sigurno sam ga stavila u novcanik.

Sigurnosna kamera snima svaki moj sumljiv pokret i ako krenem sad da `se dzepam` mogu pomisliti da cu da izvadim neko oruzje, bolje da budem mirna….. Police su zatrpane robom, a prolaz do njih opkoljavaju neotvorene kutije tek pristigle robe….

NISMO STIGLI DA IH RASPAKUJEMO , GUZVA JE, ZNATE…? Okrecem se i posmatram kako nekoliko starijih komsinica sa odobravanjem klima glavom.Smeskam se i pravim da ne primecujem sav taj `haos oko sebe`.

IZVOLITE KOMSINICE, STA ZELITE?

Zelim da bude mir u svetu i da niko ne bude gladan!

Zelim da ljudi rade svoj posao i da pristojno zive od svojih plata!

Zelim da otputujem negde na dve nedelje i da leskarim pod nekom palmom pored bazena sa toplom morskom vodom!

Umesto svega toga ( a imam jos zelja….) dobijam mleko bez laktoze, crnu cokoladu, mali razani hleb i ……..KOJI SOK ZELITE?

Gledam u pravcu hladnjaka u kojem stoje sokovi i pokusavamda se setim …KOJI? Otvaram vrata i zaplahnuta hladnocom cujem glas `maammmaaaaaa`….Pa dobro,de , znam, hoces TROPIKAL MIX – to nije sok , to je hemikalija!

Okrecem se i shvatam da sam sama.

JA CU VAM DATI SOK, SAMO RECITE KOJI ZELITE!!!

Pretvaram se u pticu, sirim krila, uzimam zamah i izlecem iz prodavnice. Letim na jug i pratim glas koji me doziva…Postajem mehuric morske pene i lelujam po morskim talasima. Obilazim uvale, zavlacim se u morske pecine, lebdim po pucini, ….., a glas postaje sve dalji i dalji.

Morska pucina je ogromna i tesko je pronaci sina koji je otplovio daleko, a mehurici morske pene su premali za` mamekojecekajukodkuce`…

Moj mehuric se raspao i ja sam ponovo pred hladnjakom OTVORENIH VRATA!

MOLIM VAS DA ZATVORITE VRATA – PRVO SMISLITE STA ZELITE,PA ONDA DRZITE VRATA OTVORENA!

Nisam bas razumela `poslednju komandu`, ali poslusno uzimam TROPIKAL MIX i zatvaram vrata hladnjaka. STA li je jos trebalo da kupim?

Ceta nestrpljivih komsija gleda nervozno u mene uzarenih ociju i rapravlja o trenutnoj politicmkoj situaciji u Engleskoj, mada ima i nekih koji brinu za onu jadnu decu na `TVfarmi`……

Ne sluti mi na dobro jer jedva prolazim izmedju njih i pronalazim put do kase – svi su zauzeli svoje polozaje i ne zele da ih napuste ni po koju cenu.

Zaustavljena sam novim pitanjem – JOS NESTO?

KAFA? DETERDZENT? TOALET PAPIR?

Ne cujem predloge koje  prodavacica tako velikodusno nudi  jer pokusavam da se docepam novcanika  – ma TU je bio …negde sam ga stavila….mozda mi je ostao u kolima… na klaviru…?

Tu mi je mobilni, kljucevi, maramice…sta je ovo?  Napipavam sitnice u torbi `naslepo`….smeskam se zeni koja me gleda uzarenih ociju  jer `NE MOZE DA KUCA DALJE, MUSTERIJA CEKAJU!!!

DA LI JE TO SVE?

Ma kakvi SVE….(Dajte mi jednu rupu da se u nju sakrijem, jedan sprej za nevidljivost i leteci cilim da `nestanem sa mesta dogadjaja`… litru benzina i sibicu, kartu za brzi voz u nepoznatom pravcu……)!

HVALA, TO BI BILO SVE!

Vidim da se prodavacici pomeraju usta, pretpostavljam da izgovara cenu koju treba da platim za kupljenu robu…… i uzalud i dalje trazim NOVCANIK!

KAKO TO MISLITE DA PLATITE KASNIJE KADA SAM SVE UKUCALA…?

Imam osecaj da musterije koje su bile udaljene od mene prilaze sve blize i blize…. i blize… i sada su na nekih` tridesetak cm` od teritorije koju smatram SVOJOM, i prilaze sve blize i blize……

Osecam da mi treba vise prostora i vise vazduha. KAKO , pobogu, da pronadjem NOVCANIK kada se svi skupljaju oko mene i udisu sav vazduh iz moje okoline?! Necija ruka pritiska po ramenu i ja se okrecem  naglo spremna da `branim svoj zivotni prostor i zivotom ako treba`, da `preduzmem sve sta je u mojoj moci` da se odbranim…..hmmmm….. ZDRAAAVOOOO, :))))!!!

Vise mi ne treba vazduh, sve ostatke zivotne energije koja mi je preostala prebacujem u ocne kapke koji sluze za pokretanje trepavica…..TREP-TREP-TREP……. `otkadsenismividelipaagdeeesiiiiii`………. Pa to si TI!!!

EVO ME, DOSAO SAM NA PAR DANA SA FAMILIJOM!  MOLIM VAS, JA CU OVO DA PLATIM!

(Dajte mi jednu rupu da se u nju sakrijem, jedan sprej za nevidljivost i leteci cilim da `nestanem sa mesta dogadjaja`… litru benzina i sibicu, kartu za brzi voz u nepoznatom pravcu……)!

Stvarno mi se ne desavaju ovakve stvari, sasvim sam sigurna da sam stavila novcanik u torbu kad sam krenula u prodavnicu……

NEMA VEZE, OTPRATICU TE DO KUCE  ` dasemaloispricamousput`, `….bilismodvenedeljeda babaidedavideunuke`,`…..sutrasevracamo`,

` ….kakosicujemdasibilabolesna`………,` dobrojenijelose-alinitamonijeonakokakojebilo`, `…a kod Tebe?`

(Dajte mi jednu rupu da se u nju sakrijem, jedan sprej za nevidljivost i leteci cilim da `nestanem sa mesta dogadjaja`… litru benzina i sibicu, kartu za brzi voz u nepoznatom pravcu……)!

Gledam GA i vidim kako dobro izgleda ovako osedeo.  Oci su mu jos uvek iste – boja mora u njima jos se presijava. Pitam GA zasto je `tako ostario` –  smeje  se!

ZASTO STO SI TI SVE LEPSA I LEPSA !

Ma, daaaj  –   smejemo se zajedno…

Noge su mi teske i jedva koracam. Kretanje postaje jos teze kada teret njegove ruke na mom ramenu pocinje da `smanjuje moj zivotni prostor`…….

Nedostatak vazduha, nedostatak vazduha – uzbuna!!! ( Pritisni `off` i ne disi  – ok!?) OK!

Spusta kese pored kapije i odbija da udje da popijemo kafu, jako zuri – cekaju ga, pakuju se. Potpuno razumem …TREP-TREP!

Sledeci put ce doci i dovesce porodicu.  SIGURNO CE TI SE DOPASTI MOJA SUPRUGA – JAKO LICITE! ZNAS, ONA NE ZNA SRPSKI I MOCI CE SA TOBOM DA SE SPORAZUMEVA NA ENGLESKOM.  NE ZABORAVLJAM JA KO MI JE PISAO PISMENE IZ ENGLESKOG!

…i matematike, …, i srpskog,….., i domace zadatke iz likovnog…, i maturski rad iz fizike…….

VIDIMO SE OKO NOVE GODINE!

Ostajem ispred kapije i ne gledam za njim – kazu `ne valja se` , onda se nece vretiti!

Preturam po torbi i nikako ne mogu da nadjem kljuceve, a dobro znam da sam ih ponela ….

Stojim ispred kapije i CEKAM da mi otkljucaju.

16
May
10

PONOVO U REDU ZA CEKANJE

Stajem u red za cekanje. Nije mi prvi put, cekala sam i ranije.
Stajala sam u redovima ispred saltera banaka i posta, ispred saltera za prodaju autobuskih karata, … , ma stajala sam `svukuda`…
Danas stajem u red za cekanje i prvi put ne zurim da dodjem `na red` sto pre. Zelim da ne dodjem `na red` uopste, ali znam da ne vredi zeleti tako nesto – ne vredi.
Svi moji papiri su overeni, sve pripreme su uradjene – treba samo da cekam.
Prilicno sam dobra u cekanju!
Evo, bas ovih dana cekam da mi se javi sin iz daleka.
Cekam strpljivo i bolno, radosno i zabrinuto – znam da ce se sigurno javiti i da cu biti radosna i tuzna u isto vreme.
Zelecu da bude pored mene i da ode sto dalje odavde. Reci cu mu da je sve u redu, a i on i ja cemo znati da nije bas sve kako bi zeleli da bude.
Tako se ceka glas iz daljine!
Cekam i da dodje leto, pa da kazem :“ETO, DOCEKALA SAM JOS JEDNO LETO!“
To je lepo cekanje i mozda cu stvarno i da docekam letnje dane – velika je verovatnoca da cu uspeti u cekanju leta.
Neki ljudi koje poznajem nece docekati leto, a ja , eto, uporno stojim u redu za cekanje leta i nadam se…
Skoro da sam sigurna da se tako ceka leto, nadajuci se da cu biti ovde kada dodje.
Jednom sam cekala jedan voz… i nisam ga docekala… prosao je kroz stanicu i nije se zaustavio!
Cekala sam jednom autobus, ali sam kasnije saznala da to nije bilo mesto za cekanje autobusa , pa je i logicno sto nisam uspela da ga docekam.
Jednom prilikom sam cekala da me se neko seti jer sam mislila da sam vazna toj osobi isto toliko koliko i ona meni, ali sam se prevarila u proceni. Mnogo kasnije je ta osoba pokusala lepim recima da nadoknadi vreme koje sam peovela u cekanju, ali nije vredelo – vreme za cekanje je vec odavno bilo proslo vreme.
Umalo da zaboravim, cekali su i mene nekoliko puta,a ja se nisam pojavila.
Zao mi bilo kasnije kada sam shvatila da su me neki STVARNO cekali, a nije mi bilo svejedno kada sam saznala da su me neki cekali REDA RADI i da im i nije bilo vazno sto nisam dosla.
To je bas nezgodno kod cekanja!
Jos uvek sam u redu za cekanje!
Osecam se mnogo bolje sad kad vidim da nisam poslednja u redu i da ima jos Vas koji cekate sa mnom. Doduse, nisam sigurna da li bih vise volela da Vi stignete `na red` pre mene ili je bolje da budem pre Vas!
Dogovoricemo se ovako – ako ja budem stigla `na red` pre Vas, i sve bude U REDU, napisacu novi POST i sve cu vam ispricati KAKO je bilo!
Uostalom, kancer je izleciv kada se otkrije na vreme – SVI lekari mi to govore vec duze vreme!
Raspricala sam se toliko da sam i zaboravila da NISAM SAMA u redu za cekanje!
Mozda ne bi bilo lose da i Vi odete kod lekara i uradite par kontrolnih pregleda – meni za ljubav, a i bice nas manje u REDU ZA CEKANJE!

05
Aug
08

My Belgrade friends

Ponovo u Beogradu…

Posle dva meseca i mnogo burnih dogadjaja, ponovo sam se nasla na vratima Kreativne radionice.

Moji prijatelji, stari i novi poznanici su bili ponovo tu.

I kao da se nista nije desilo, kao da nigde nisam ni odlazila – sve je bilo na svom mestu… Hej, ljudi smislila sam nove stvari – ma sve su vec znali…

Docekali su me kafa i osmesi – sta vise moze moze pozeleti neko ko dolazi u veliki grad!

19
Jul
08

Invasion

Invasion je kolekcija nakita koji sam napravila ovog leta od `cold porcelain`-a.

Odusevljeno sam posmatrala buba-mare – toliko lepe,sarene i beskrajno korisne u mojoj bastici. Uporno i neumorno su radile stvari koje nisam mogla da uradim – spasavale su cvece od stetocina koje ja nisam  mogla ni da prepoznam.

Posvetila sam im svoj nakit, produzila im vreme u svojim mislima i izazvala osmehe na licima prijatelja.

01
Jun
08

Biseri rasuti po svetu!

Zaista je sinoc sve tako izgledalo, bas kao u pesmi o rasutim biserima. I nije mi to neka pesma, al ` ispade da je istinita… Svi smo ocekivali ponesto, a nista posebno se nije desilo. Kad bolje razmislim, negde smo izgubili pet godina od proslog slavlja mature…

Prepoznali smo sve nove bore, suvisne kilograme i cudno ocesljane frizure,… Bili smo fini i pravili smo se da ih ne primecujemo. Radovali smo se susretu i ponovo smo imali devetnaest godina.

Bilo je potrebno nekoliko minuta da ponovo postanemo maturanti gimnazije `Stevan Puzic` u Rumi, koji su upravo posli na matursku proslavu!

Lako je bilo setiti se zaboravljenih dogadjaja jer smo svi bili zajedno, onda i sada.

Kratka je bila noc da se sve kaze …

Sretacemo se svake poslednje subote u maju – i nemoj da neko ne dodje dogodine!




Follow

Get every new post delivered to your Inbox.